Yes, I can

Vracam se lagano kuci sa posla, i tako, malo mi lutaju misli, od predstojece svadbe, preko trenutne knjige u rukama, pa malo o tekucim finansijama, ukratko sadasnjost, bliska i ne tako bliska buducnost. Kao sto rekoh, lutaju misli samo tako. I, u svom tom lutanju, prisetim se dogadjaja od pre nekoliko meseci…

Sedim ja tako u troli, pravac Brace Jerkovic, na rodjendan drugarice. Srednjoskolske. Klacka se trola lagano, meni misli opet lutaju, malo o drugarstvu, pa malo o poslu, malo o djuvegiji, i tako, sve po malo. U nekom trenutku udje u trolu simpaticni cigancic. Ima jedno 14tak godina, deckic pravi, vidi se fin, lepo vaspitan. Bas onako da vam bude sve milo. Medjutim, usled vremena u kakvom zivimo, ocigledno ne dele bas svi moje misljenje… Preko puta mene sedi starija gospodja, verovatno nekad lepa, nekad mlada, deluje kao nekadasnja gradska klasa. A sada, nazalost, nesrecna, puna besa, ne vise dobrostojeca, sa preteranom sminkom, neukusnom gardarobom, lagano prelazi u kategoriju babe.
I kako to biva, kad nam je drugi kriv za sve, krene ona da kinji mladog momka. Momcic pokusava da joj uputi poglede pune ostrine i besa a ustvari se vidi samo stid, bol i nadasve povredjenost… sto njoj, verovatno prvi put u zivotu nadmocnoj, daje jos vise podstreka za grube reci.
A ja…ja sedim prekoputa nje streljam pogledom i gorim od zelje da viknem, kazem, uradim nesto- ali ne uspevam. Zbog cega, ne znam. I onda me uhvati jos veci stid, zbog nje, zbog same sebe, zbog celokupnog drustva, ma zbog celog sveta. Pokusavam da detetu uputim toplu rec, pogled podrske… i osim pogleda jedino sto uspevam da pri izlasku mu kazem, u sto bezbriznijem tonu: “ma pusti nju, nemoj da se sekiras”

I eto.

Ja, vecito gundjalo, veciti pobornik pravde, borca za tudja prava, sam ostala nema i puna srama.

I u duhu novogodisnjih odluka, zelela bih da ja, i svako od nas, uvek smogne dovoljno hrabrosti, potisne stid i sve svoje slabosti, i u datom trenutku zalozi se za slabijeg, kaze, vikne, prekori. Sto bi rekao Obama- Yes, we can.

Advertisements
This entry was posted in joie de vivre. Bookmark the permalink.

5 Responses to Yes, I can

  1. E ja se sa takvima najslađe svađam. Ja, koja ćutim kad mene neko žacne, uvek uzmem u zaštitu neko tako milo, ni krivo ni dužno čeljade. Vala neće neka baba na detetu da leči komplekse, pa tamam me izbacili iz busa. Jednom sam se pokačila sa nekim dedekonjom jer je tražio od majstora da ne kreće dok mu neka mala Romkinjica ne ustupi mesto, a bus je bio prazan. Dete se zbunilo, on krenuo da vitla štapom, e rekoh nećeš ga majci. I danas se iznerviram kad se setim. Tako da, Yes you can! Naročito kad su zle nacifrane babe u pitanju, onda udri duplu dozu! 🙂 :*

    Like

  2. mudrilica says:

    Eto, u tvojoj situaciji i ja bih reagirala isto 😦 Trebam se malo ohrabriti, nisam dobra u konfrontacijama.

    Like

  3. aleksandranm says:

    uvek kažem. ne biram ni vreme ni mesto. ne razmišljam, ne merim

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s