Drzava, prijatejli, i ostalo

Upravo sam tokom kratke pauze od posla napravila kobnu gresku- otisla da pogledam vesti. Medijska cenzura i autocenzura koja se trenutno desava postaje neverovatna. Na internet vestima nema nista. Ali zaista nista. Osim crne hronike u rangu Kurira. Od Blica sam odavno digla ruke jer je postao potpuno isti Kurir, a cinjenica da B92 ne prenosi nista konkretno me tera na povracanje.

Nedavno smo Miss AAA i ja pricale o prijateljstvima. S obzirom da se druzimo tek nekoliko meseci, a pri tom smo postale bliske, jedna s drugom smo analizirale neka od prijateljstava koja imamo. I dosle smo do jedne, meni takodje poznate, problematike. Predpostavljam da je svako u nekom trenutku imao takvo prijateljstvo, a mozda ga i dalje ima. Naime, evo o cemu se radi:
Zamislite da imate mnogo blisku prijateljicu, iz recimo jos gimanzijskih dana. U medjuvremenu ste se obe promenile, ali nekim cudom ste ipak ostale bliske. Medjutim, tokom nekoliko prethodnih godina, vasa prijateljica je usla u tesku zivotnu pricu sa teskim zivotnim problemima. Prosto je upala u kolo iz kojeg ocigledno ne moze da se izvuce. Vi ste joj pomagali milion puta, pokusali da joj objasnite da covek sa kojim gradi buducnost je nije vredan, tesili je, pruzali podrsku, prosto- bili ste tu kad je trebalo. Ali, kao sto se nama zenama obicno to i desava, ona mu se na kraju uvek vrati. Pa onda opet sve u krug- on je maltretira, omalovazava, ona dolazi (uz vasu podrsku) blizu odluke da ga ostavi, i onda opet sve bude ok. I tako opet, i opet, i opet. Godine prolaze, vi polako oguglate na njene patnje jer ona ne radi nista da se iz toga iskobelja. Ona nalazi neko novo drustvo, kojem se predstavlja kao nova osoba, u kojem moze da bude neko drugi a ne ona. Polako ali sigurno se udaljava od vas. Svaki put kad se vidite sa njom, vama je tesko. Zelite da pomognete ali ste svesni da ne mozete. I upravo zbog toga sto je i ona svesna kakvim zivotom zivi, a vi ste jedna od retkih osoba koja isto to zna, ona vas vise ne zeli pored sebe.
U kom trenutku dizete ruke od takve osobe? Odmah? Nikad?

Pitate se, mozda, kakvo je ovo skretanje sa teme? Cenzura, internet vesti, prijateljstva?

Pa vidite, za mene je sve to isto.

Kad dizete ruke od vase drzave? Kad kazete sebi: Dosta. Idem odavde. Idem da negde drugde stvorim sebi kvalitetan zivot. Ja sam do sad uvek pricala- sebi sam ovde stvorila kvalitetan zivot. Ili jos tacnije- upravo sebi ovde stvaram kvalitetan zivot, ne fali mi nista. Bila sam ponosna sto iako znam jezike, vec sam zivela vani, imam priznate diplome, i radno iskustvo, ja ne zelim. Ostacu i dacu svoj doprinos stvaranju boljeg sutra. A onda su se stvari promenile. Ne zelim da zivim u zemlji gde je diktatura, gde je cenzura, gde citam clanak koji objasnjava sta je cenzura a sta autocenzura, gde se informisem preko twittera i facebook-a, gde pojedinac daje veci doprinos od drzave. Ne zelim. I upravo zato sto ne zelim, postavljam sebi pitanje- sta sad? Ne zelim, a zivim upravo u jednoj takvoj zemlji.

Posmatrano sa strane, imam dve opcije: da se borim protiv toga, ili da dignem ruke.

I tako dolazimo do preklpanja ove dve teme. A kljucni odgovor koji se trazi: u kom trenutku dizemo ruke?